1. Uvod

Radoznalost za duhovne teme se pojavila na uzrastu između 16 i 17 godina. Značajno je definisati reč “duhovni” u toj fazi. Knjige koje sam u to vreme čitao su bile o tome kako naše razmišljanje utiče na naše zdravlje i sreću u životu. Čak sam i praktikovao ono što pročitam i čini mi se da je delovalo – postao sam ispunjeniji, ali nekako ne potpuno ispunjen; I nisam znao zašto je to tako. Pročitao sam mnogo, mnogo knjiga sa ezoteričnim temama i nekim drugim koje bih u to vreme definisao kao “duhovne”. Sa današnje tačke gledišta ono o čemu sam čitao se ne može definisati kao “Duhovno” u pravom smislu. Savet i unaprađenja o kojima sam tada čitao uticali su na mene na fizičkom i duhovnom nivou.

Iako sam se izjašnjavao kao Katolik (Rimokatolik po rođenju), u to vreme nikada nisam osećao bliskost sa svojom religijom ili Bogom. Ali tačno je da mi je moje vaspitanje – bazirano na hrišćanskim vrednostima – dosta pomoglo u smislu da se trudim da postanem moralna osoba.

Bio sam prilično zainteresovan za teme koje su bile van objašnjenja moderne nauke. Pokušavao sam da naučim više o svim fenomenima kao što su hipnoza ili sanjanje ali uvek je nešto falilo. Ta zanimanja su bila zabavna ali ne i ispunjujuća, jer je spoznaja sporo dolazila do mene. Stoga, počeo sam da tragam za svrhom života. Razvoj ličnosti je bila jedna stanica na ovom putu i donekle me naučila da je važno usvajati dobre kvalitete ulaganjem truda. Bilo je to veoma značajno učenje za budućnost. Ali uprkos trudu da budem bolja ličnost nešto je falilo što nisam mogao da uhvatim. Tragao sam za Istinom.

Sa moje današnje tačke gledišta jasno je da je prvo i osnovno bilo  uključivanje duhovne dimenzije od koje sam se osećao odvojeno; jer se većina metoda za razvijanje ličnosti fokusira samo na fizički I psihološki nivo i služe samo za dostizanje svetovne sreće. Dakle ove metode nisu bile adekvatne za dostizanje trajne sreće, ili Blaženstva. Izgleda da je sveprisutni Guru princip sve vreme odlično funcionisao.

Preokret se desio pre tačno godinu dana, u aprilu 2013. religiozni hrišćanski prijatelj me pozvao da učestvujem u njihovoj bogoslužnoj grupi. Iako nisam verovao u Boga u to vreme, zaista sam želeo da mogu da verujem. Stoga sam odlučio da probam da razvijem veru tako što ću da učestvujem u ovim grupama jednom nedeljno. Drugi faktor zbog kog sam se odlučio da učestvujem u ovim grupama  bio je moj osećaj tadašnje usamljenosti – ranije, nisam našao nikoga ko je bio zainteresovan za lični napredak ili za traganje za smislom života što me činilo usamljenim.

2. Susretanje sa SSRF-om – April 2013

Ovi religiozni sastanci su izazvali veliko ubrzanje. Iako se nisam osećao baš prijatno u grupi, privrženost  Bogu i emocija članova grupe prema Bogu učinili su da puno razmišljam u to vreme. Desilo se da sam tih dana slučajno našao SSRF stranicu– ne mogu tačno da se setim koji je članak bio u pitanju.

Privukao me veoma praktičan i univerzalni pristup SSRF-a Duhovnosti, jer sam tragao za Istinom, uprkos mnogim sumnjama koje sam imao o istinitosti datih informacija. ‘Zašto ne pokušati?’ – pomislio sam. Nisam osetio prisilu niti bilo kakva očekivanja od SSRF-a kada sam im pisao da želim da se registrujem kao čitalac putem prijave – što je za mene bio veoma važan kriterijum o pouzdanosti organizacije. Takođe sam bio prijateljski dočekan na Satsanzima i kada je odgovoreno na moju prijavu za registraciju.

Počeo sam veoma brzo da primenjujem sve više i više saveta SSRF-a kako da živim duhovni život i počeo sam sve više i više da verujem u Boga.  Posle nekog vremena naučio sam da reč ‘Duhovnost’ znači ‘pripadanje Duši’ koja nije ni naše telo, niti naš um ni intelekt, pa čak ni naš osećaj ‘Ja’. Ranije sam sve ove pojmove označavao kao ‘duhovni’ jer su na neki način neobični ili natprirodni ili jednostavno logički neobjašnjivi. Kako god, duša je delić našeg jednog i jedinog Boga i to je večna i uzvišena sreća- Blaženstvo. Ovo je cilj SSRF-a; da informiše ljude o duhovnoj dimenziji i o tome kako ona utiče na naše živote; I šta da radimo sa tom informacijom, kako da dobijemo korist od nje.

Čitao sam SSRF  sajt po nekoliko sati dnevno sve dok nisam pročitao svaki članak. Na sva pitanja koja sam imao dobio sam odgovore apsolutno savršeno – verbalno preko Satsanga  ili postavljanjem pitanja, kao i putem informacija koja su date na internet stranici. Satsang mi je bio veoma, veoma dragocen, posebno na početku jer sam se, kao što sam pomenuo, osećao prilično usamljeno.  Ovaj osećaj je potpuno nestao; danas je tu puno tragalaca, koji me podržavaju, vode me i praktikuju Duhovnost zajedno sa mnom. To je kao da imam još jednu porodicu,  jer su svi veoma ljubazni i zainteresovani samo za postizanje zajedničkog duhovnog napretka. Ovaj osećaj bliskosti zbog kontakta sa tragaocima od samog početka povećao mi je veru u praktičnu efektivnost  duhovne prakse

Danas, godinu dana pošto sam započeo svoje duhovno putovanje prema savetima SSRF-a, osećam puno dobrobiti. To se nije desilo preko noći, već polako, a tokom poslednjih meseci celokupni kvalitet mog života se poboljšao na svim poljima.

3. Duhovna praksa

U početku mi je bilo veoma teško da se molim. Zapravo, izgledalo mi je nemoguće da se molim iskreno iz srca. Dok sam se molio osećao sam da izgovaram prazne reči bez nade da će one imati ikakvog efekta. Božjom milošću, istrajnošću i motivacijom koju su mi pružali drugi tragaoci, to se polako promenilo. Ono što mi je posebno pomoglo je izgovaranje molitvi naglas i zajedno sa drugim tragaocima tokom Satsanga zajedno sa primenjivanjem odgovarajuće mudre (određeni pokret ili položaj ruke). Ove sesije su bile veoma korisne, jer sam na njima naučio kako da se molim sa više duhovne emocije (bhav)

Pored toga, na Satsangu smo dobili savet da odredimo vremenske periode kada ćemo glasno izgovarati molitve. Počeo sam sa jednom molitvom na svakih sat vremena i učinilo mi se da je to previše. I pored tog osećaja, Bog me podstakao da se molim svakih 30 minuta. Opet mi se učinilo da je to previše. Onda me opet Bog podstakao da se molim svakih 15 minuta – ne treba ni da kažem da sam sumnjao da će ovako nešto biti moguće. A onda, od nedavno, Bog je učinio da se molim svakih 7.5 minuta.

Nikada nisam ni pomislio da je moguće da neko toliko poveća molitve, kako u broju tako i u kvalitetu. Zato treba samo da isključimo svoj intelekt kad god nam kaže: „To nije moguće“, .Jer šta je to na svetu što Bog ne može? Slično tome, isto iskustvo je primenjivo na količinu pojanja koje neko radi. U početku je bilo veoma teško sedeti i pojati 15 minuta svakog dana. Opet, osećao sam da neće biti moguće uraditi više pojanja tokom dana. Međutim, tragaoci koji su me savetovali su mi rekli da je cilj dostići tri sata pojanja tokom dana – za mene nezamislivo u to vreme.

U jednom trenutku smo dobili savet Njene Svetosti Lole Vezilić da produžimo sesije duhovnog isceljivanja i da sedimo i pojemo sa koncentracijom dva sata dnevno. Pokušao sam i uspeo sam da napravim veliki iskorak od sat vremena na savetovanih dva sata dnevno. Naravno, to je bilo moguće samo zahvaljujući Božjoj milosti koja je delovala kroz odluku Sveca – Njene Svetosti Lole Vezilić. Ovo pokazuje da Bog uvek pomaže Svojim tragaocima!

I ovih dana me preplavljuju slične misli, kao na primer: „Kako ću biti u stanju da usvojim sve kvalitete koji su potrebni da bih postao učenik i da bih dobio blagoslov Gurua?“ A onda se iz svog iskustva setim da mi je u svakom stadijumu sledeći korak u duhovnoj praksi uvek izgledao nemoguć . Shvatio sam da je osnovni problem kod takvog stava misao ili osećanje da sam „Ja“ mogao nešto da uradim. Zapravo, samo je Guru Princip (Bog) taj koji osnažuje tragaoce da urade duhovnu praksu i On je taj koji čini da se duhovna praksa desi. Zbog toga nema potrebe brinuti sve dok imamo volju da idemo korak po korak i da se trudimo.

Danas, godinu dana posle započinjanja mog duhovnog putovanja prema savetima SSRF-a, osećam da sam ostvario mnoge dobrobiti. To se nije desilo preko noći već polako i tokom poslednjih nekoliko meseci se ukupni kvalitet mog života popravio u svim mogućim oblastima.

4. Dobrobiti duhovne prakse prema savetima SSRF-a

1. Bio sam zavistan od gledanja serija na televiziju ili igranja kompjuterskih igrica 5 do 10 sati dnevno – zavisno od toga da li treba da idem u školu ili ne. Dobar deo dana mi je bio ispunjen ovakvim stvarima. Od kada sam krenuo sa obavljanjem duhovne prakse nisam se bavio time već 6 meseci. Pre svega nestala je želja da se upuštam u ove aktivnosti.
2. Moj odnos sa roditeljima, braćom i sestrama i generalno sa ljudima se popravio, Sada se dosta dobro slažemo što ranije nije bio slučaj,  jer sam ja bio lenj ili neposlušan.
3. Unutrašnji osećaj mira. Generalno sam dosta manje pod stresom u odnosu kakav sam bio pre. Više se ne plašim bolesti, zbog čega sam se prilično loše osećao; jer znanje o duhovnim principima daje filozofski pogled na nesreću u životu. Stoga, prihvatanje raznih situacije mi je sada lakše.
4. Više svesti o načinu života (ishrana, sport, stres) itd. Ishrana: ranije sam jeo dosta slatkiša, čokolade, meso – sada jedem manje slatkiša i vegan sam. Sport: Ranije sam premarao zglobove prekomernim igranjem odbojke – sada se istežem i idem na aktivnosti koje prijaju zglobovima kao što je joga. Stres: Ranije bih ustajao ujutru naglo da bih stigao na autobus, ali sada odvojim vreme da prvo kada ustanem uradim pojanje. Odlagao sam učenje i obavljanje projekata za školu, a sada je učenje moja dužnost.

Danas, kada me zadese problemi i teškoće, lakše ih podnosim, jer imam svest da je to prilika da se ispuni sudbina i poveća predavanje Bogu..

Ukratko, osećam da je kroz duhovnu praksu moj život postao ispunjeniji  i neizmerno sam zahvalan što sam dobio priliku da radim duhovnu praksu i da dostignem večno Blaženstvo.

– G. Adrian Dir, Nemačka, EU