1. Uvod

Ego je najveća prepreka u našoj duhovnoj praksi. Dok mnogi od nas imaju neku ideju o tome šta je ego, mnogi ne znaju da je podvojenost glavni tip ega. Podvojenost znači imati osećaj da smo mi oni koji rade. Kada uzimamo da radimo neku aktivnost iz podvojenosti, to znači da  osećamo da mi radimo tu aktivnost umesto da shvatimo da Bog sve radi  i da predamo našu aktivnost Bogu. Drugim rečima, mi mislimo da možemo sve da uradimo sami. Na primer, osećamo da posedujemo kuću, da posedujemo kola, da radimo da bi zaradili za život, i tako dalje.

Predavanje podvojenosti (osećaja da ja nešto radim) je važno za duhovnu praksu. Ono pomaže da se razvije stanje povezanosti sa Bogom, u kome osećamo  da u stvarnosti mi ne radimo ništa i da zapravo Bog radi sve .

2. Kako se razvija ego podvojenosti (osećaj da ja nešto radim)?

Ego podvojenosti (osećaj da ja nešto radim) je ustvari nastao zbog trenutne univerzalne tendencije da tražimo sreću i izbegavamo nesreću. U prošlim vremenima kada su ljudi bili duhovno čistiji, podvojenost je bila niža i bili u stanju predanosti Bogu u kome su osećali da Bog sve radi. Kako je vreme prolazilo, ljudi su počeli da gube svoje prirodno stanje komunikacije sa Bogom i krenuli su da traže sreću i izbegavaju nesreću koristeći svoju slobodnu volju. Kao rezultat, ljudi su počeli da osećaju da oni rade neku akciju, i polako se razvio suptilni osećaj podvojenosti.

Kako se podvojenost (osećaj da ja nešto radim) razvijala, počeli smo sve više da se oslonjamo na sebe umesto na Boga. Bog nam daje tačno ono što nam je potrebno ukoliko mu se predamo. Sa druge strane, oslanjanje na sebe vodi ka greškama. Od kada smo počeli da se oslanjamo na sebe, počeli smo da pravimo greške koje su stvorile i utvrdile pogrešne impresije u našem umu. Ovo je na kraju dovelo do razvijanja mana u karakteru ličnosti kao što su nestrpljenje, strah, zabrinutost, žurba, grubost, preterano razmišljanje, negativno razmišljanje, perfekcionizam itd. Um je trošio ogromnu energiju u pokušaju da reši situacije izvan svog kapaciteta i u održavanju brojnih misli, tako se naš kapacitet smanjio i mi smo počeli da proživljavamo situacije ispunjene stresom. To nas je dovelo do sadašnjeg stanja u kome se svet sada nalazi, gde većina ljudi preduzima svoje akcije na sebe iz osećaja podvojenosti  i nivo nezadovoljstva je u stalnom porastu.

3. Zašto bi želeli da ego podvojenosti predamo Bogu?

Pošto smo mi sada izgleda prirodno preuzeli podvojenost (osećaj da ja nešto radim) za svoje postupke, možda nije jasno zašto bismo želeli da je predamo. Jedna zanimljiva činjenica je da je odsustvo podvojenosti ključno za uspeh bilo koje aktivnosti. Da bi se bilo koja aktivnost uradila pravilno, potrebno je da postoji mir i predanost. Da bismo ovo bolje razumeli, hajde da uzmemo primer muzičara koji svira violinu, gimnastičara i javnog govornika. Nijedan od ovih ljudi ne može da izvede svoje aktivnosti kako treba ako postoji podvojenost (osećaj da ja nešto radim) i stres. Ako postoji stres, violinista neće svirati dobro, gimnastičar će pasti tokom skoka, a javni govornik će napraviti greške u govoru .

Svi veoma uspešni muzičari, atletičari  i javni govornici ponašaju se smireno. Na neki način su predali kontrolu nad svojim aktivnostima i delimično su povezani sa njima tako da aktivnost dolazi iz njih iznutra po automatizmu. Zbog toga su u stanju da obavljaju neke od svojih aktivnosti besprekorno.

Kako tragalac duhovno napreduje, počinje da se indentifikuje sve više sa Božanskim principom u sebi, a sve manje sa pet čula, umom i intelektom. Kao muzičar, gimnastičar i javni govornik, tragalac obavlja aktivnost na smiren način i njegova dela postaju plodna i sa vrlo malo truda. U teškim situacijama tragalac ne brine i umesto toga ima veru u Boga i bezbrižan je. Tajna ovoga je u predavanju svega Bogu, pa je rezultat mala podvojenost.

Iz svetovne i duhovne perspektive, korisno je smanjiti i prevazići podvojenost jer oba poduhvata, svetovni i duhovni,  se dešavaju na najbolji mogući način kada je podvojenost niska. To znači da mi možemo postići svoje ciljeve, bilo svetovne ili duhovne, lakše kada je podvojenost (osećaj da ja nešto radim) niska.

4. Kako prepoznajemo i prevazilazimo ego podvojenosti (osećaj da ja nešto radim)?

Podvojenost  se doživljava kad god pojedinac iskusi psihološku sreću ili nesreću. Misli kao što su: ,,Lepo mi ovo ide”, “Drugi će biti zadivljeni sa mnom”, ,,Mora da sam sposoban jer obavljam ovu aktivnost efikasno”, itd. sve dolaze iz podvojenosti. Mi osećamo sreću kada mislimo na ovaj način ali ovo se zaista dešava jer osećamo podvojenost, tj. da smo mi nešto uradili.  Ako pogledamo u sebe kada doživimo sreću mnogo puta ćemo primetiti prisustvo suptilnih misli.

U isto vreme doživljavamo nesreću, takođe zbog podvojenosti. Misli kao što su: “Drugi treba da me razumeju”, “Ne mogu da podnesem ovu situaciju”, “Zaslužujem bolje”, itd. nastaju iz tog osećaja podvojenosti.

Drugim rečima, podvojenost možemo prepoznati u svim našim aktivnostima kada iskusimo sreću ili nesreću kao rezultat te aktivnosti.

Stoga se nameće pitanje kako možemo da prevaziđemo podvojenost? U stvari, većina nas ne zna kako da uradi nešto bez podvojenosti, jer smo kroz mnoge živote sve radili na taj način. Čak i misao: ,,Ja ću prevazići osećaj podvojenosti od Boga” nastala je zbog podvojenosti. Ipak postoji nekoliko koraka koje tragalac može da praktikuje kako bi prevazišao podvojenost :

1. Podvojenost (osećaj da ja nešto radim) može da se prevaziđe predavanjem Bogu. Možemo početi sa malim stvarima, moleći Boga da nas nauči kako da ih uradimo. Na primer, možemo pitati Boga da nas nauči da očistimo  svoju sobu ili kako da koristimo kompjuter da se naša duhovna praksa desi. Podvojenost (osećaj da ja nešto radim) je ukorenjena čak i u malim zadacima, i kroz traženje Božje pomoći u tim zadacima tragalac uči da se preda. Kasnije je tragalac sposoban da se preda u mnogo složenijim zadacima kao što je pisanje izveštaja ili vođenje Satsanga.
2. Podvojenost (osećaj da ja nešto radim) može da se prevaziđe predavanjem sreće i nesreće Bogu. Lakše je predati nesreću nego sreću, jer je um vezan za doživljavanje sreće. Tragalac  može da nauči da preda nesreću sa prihvatanjem teških situacija u životu sa kojima se suočava i tražeći i prihvatajući Božju pomoć u njima. Tragalac može moliti Boga da ga nauči da radi duhovnu praksu u tim situacijama, i kada teškoća prođe, tragalac može da izrazi zahvalnost Bogu za pomoć u toj situaciji. Na primer, tragalac je izgubio posao. On može pozitivno da se suoči sa situacijom moleći se Bogu da ga nauči kako da radi duhovnu praksu u toj situaciji i da je potom preda Bogu, bez obzira da li je dobio posao ili nije. Kada se tragalac preda na ovaj način, Bog vodi računa o njemu i daje mu ono što je potrebno da bi se njegova duhovna praksa dešavala. Suočavanjem sa teškoćama na ovaj način mi postajemo bezbrižni  i situacije se rešavaju sa lakoćom. Vera takođe raste kada nam je pokazano da se situacija može rešiti  oslanjanjem i predavanjem Bogu.
3. Na kraju, tragalac treba da nauči da preda i sreću isto kao i nesreću kako bi prevazišao podvojenost (osećaj da ja nešto radim). Mada ovo nije lako uraditi, jer zahteva naprednije nivoe u duhovnoj praksi. Kako tragalac napreduje on doživljava više duhovne emocije (bhav) i blaženstvo (anand). Kako se ovo dešava, tragalac počinje da uviđa da ova iskustva obezbeđuju daleko više zadovoljstva i psihološke sreće. Tragalac ulaže trud da bi povećao duhovnu praksu, kako bi se njegova duhovna emocija i količina blaženstva koju oseća povećala, a vezanost za sreću se automatski smanjila. Tragalac takođe može u svoj um konstantno utiskivati impresiju da je cilj duhovne prakse  da se iskusi duhovna emocija i blaženstvo, a ne da se iskusi sreća. Ovo čini lakšim prevazilaženje navike uma da traži sreću.

Kao dodatak prethodnom, pojedinac može da učini trud da poveća sve aspekte duhovne prakse, uključujući pojanje, dolaženje na satsang, rađenje seve. Sa povećanjem duhovne prakse  pojedinac počinje da doživljava Boga u sebi  i to čini mnogo prirodnije predavanje podvojenosti Bogu.

5. U vezi predavanja Bogu

Da rezimiramo. Podvojenost (osećaj da ja nešto radim)  je stanje kada mislimo da smo mi oni koji čine akciju, a ne Bog. Zbog podvojenosti mi postajemo zarobljeni u ciklusu neprestanog doživljavanja sreće i nesreće i ovo nam pravi teškoću da osetimo blaženstvo i Boga u nama. Kao rezultat razvijaju se mane ličnosti  i ego. Sa ulaganjem truda da prevaziđemo podvojenost, mi smo u stanju da napredujemo ka našem cilju u duhovnoj praksi – Bogospoznaji.

Ispod je lično iskustvo tragaoca iz Srbije, Dejana Glešćića koje može da motiviše tragaoce da ulože trud kako bi im se smanjila podvojenost (osećaj da ja nešto radim):

“Osećao sam se stresno zbog nekih situacija u životu i na poslu. Kada sam seo da radim mere duhovnog isceljivanja, neočekivano sam počeo da plačem. Od tog momenta sam počeo da doživljavam da Bog kontroliše telo, daje energiju umu i kontroliše misli i intelekt. Osećao sam da čak i disanje radi Bog  i da ništa što se dešava nije rezultat mog truda. Bio sam samo posmatrač. Sve je radio Bog i ja sam bio samo uronjen u razmišljanje o njemu. Shvatio sam da su situacije sa kojim sam se suočavao došle da bi me dovele do ove tačke pucanja kako bih naučio da se predam Bogu i oslonim se samo na njega. Osećaj je bio neopisiv, i ja sam se osećao veoma blaženo, mirno i slobodno. Mislio sam kako je predivno biti u ovom stanju konstantno jednom  kada dostignemo vise nivoe Svetosti.”

Molimo se Bogu da tragaoci širom sveta budu inspirisani ovim člankom da prevaziđu ego podvojenosti kako bi iskusili Boga u sebi.