1. Uvod

Od malena sam pokušavao da budem dobra osoba. Kako sam odrastao trudio sam se da ispunjavam svoje dužnosti. Ipak, u tinejdžerskom dobu pojavila su se pitanja poput: ,,Zašto smo ovde?”, ,,Šta je svrha života?”, ,,Sigurno postoji razlog za sve što se dešava?” ,,Da li Bog postoji?” itd. i to je bio početak mog duhovnog traganja. Najpre sam čitao dosta duhovnih knjiga, a posle se traganje nastavilo kroz razne vrste umetnosti kao što su pisanje pesama, pevanje, komponovanje muzike, sviranje na instrumentima, itd. Tokom ovom procesa, pojavila se i neka vrsta unutrašnjeg ispitivanja i desila su se razna iskustva, ali to se dešavalo retko i nekako površno. Po završetku fakulteta, moja pitanja ostala su neodgovorena i počeo sam da sumnjam da postoji nešto više u životu od toga da se on živi na uobičajen način. Postao sam depresivan. Iako sam imao pristojan posao i veliki stan iznutra sam se osećao prazno i besciljno. Svakodnevno sam išao na posao, a uveče pušio marihuanu da bih smirio um.

2. Početak duhovne prakse 2001.

Događaj koji mi je promenio život se odigrao 2001. godine. Izgubio sam posao, ali sam osetio olakšanje jer sam posle dužeg vremena imao vremena za sebe. Zatim sam pomislio da odem u drugi grad i pronađem izdavača za svoje pesme. Desilo se da sam tamo upoznao SSRF tragaoca (svoju sadašnju suprugu) i kada sam joj pokazao svoje pesme, prokomentarisala ih je i iz njenih komentara sam shvatio da je razumela moje unutrašnje traganje. Kada smo seli da porazgovaramo imao sam veoma snažno duhovno iskustvo – Osetio sam da se oblak zlatne Božanske energije (Čaitanija) spustio na nas dvoje i kroz dva sata dobio sam odgovore na sva pitanja koje sam imao. Tog trenutka sam shvatio da je ovo duhovni put za mene i počeo sam da pojem Božje Ime. Navika da pušim marihuanu je posle samo 6 meseci pojanja potpuno prestala bez nekih posebnog truda. Poslednji put kada sam je pušio imao sam suptilnu viziju tamnog sivkastog oblaka oko glave koji mi je stezao glavu i pokušavao da uđe u nju. Tada sam bio siguran da je marihuana jako štetna.

3. Izazovi – prolazak kroz sudbinu: 2001 – 2008.

Posle toga stvari su se veoma brzo dešavale. Na svakih par dana dobio bih pozitivno duhovnu iskustvo praćeno negativnim, kao da su se pozitivna i negativna energija borile oko mene. Bio sam veoma inspirisan duhovnom praksom i pokušao sam da podelim sve to sa svojim prijateljima. Slušali bi me pažljivo, ali ništa posebno se ne bi desilo posle toga. Posle nekog vremena, moja porodica je saznala da radim duhovnu praksu i ja sam pokušao da im objasnim o čemu je reč. Umesto da razumeju značaj duhovne prakse za mene, iskoristili su svu svoju moć, energiju, novac, pa čak i pravna sredstva da bi me primorali da prestanem sa duhovnom praksom. Iako sam ih ranije uvek slušao, ovoga puta sam bio čvrsto ubeđen da je duhovna praksa najbolja stvar koja mi se desila, kao i da treba da nastavim da je radim po svaku cenu. To su bila jako teška i izazovna vremena. Preselio sam se u drugi grad i našao novi, bolji posao. Izgubio sam sve svoje prijatelje, a moja porodica se okrenula protiv mene. Mnogo sam puta razmišljao o tome da li je duhovna praksa vredna tolike patnje, da li sam u pravu što sam doneo takvu odluku? Samo uz pomoć Boga i tragalaca, mogao sam da nastavim, da pojem, da prisustvujem Satsanzima i da obavljam služenje Bogu (Satseva).

4. Duhovna praksa postaje moja celodnevna aktivnost – 2008.

​Posle nekoliko godina, bio sam psihički i fizički veoma iscrpljen zbog borbe koja je prethodno navedena . Provodio bih po 10 sati dnevno na poslu, vraćao kući i radio mere duhovnog iseljivanja i pojanje po nekoliko sati, a onda bi mi ostajalo samo sat do dva za služenje Bogu (satseva). U trenutku kada sam pomislio da ne mogu više da izdržim, da sam dao sve od sebe i da sam istrošio svu snagu, sve se opet promenilo. Posle nekoliko godina, pravni spor sa mojom porodicom donet je u moju korist. Bio sam finansijski osiguran dovoljno da sam mogao da na neko vreme napustim posao, da posvetim sve svoje vreme duhovnoj praksi. Tako su sve okolne nedaće u jednom trenutku prestale, a ja sam shvatio da sve to što mi se dešava je prikrivena Božja milost. Bog je učinio da prođem tešku sudbinu u samo nekoliko godina da bih mogao ostatak svog života da posvetim Duhovnosti i On sam mi je dao snagu da sve to podnesem!

5. Uklanjanje ega – 2012.

Napokon je bilo dovoljno vremena za duhovnu praksu pa sam počeo da provodim sve više i više vremena u satvik aktivnostima i da ozbiljnije primenjujem razne aspekte duhovne prakse poput uklanjanja mana ličnosti i uklanjanja ega. Povećanjem truda isplivala su i moja očekivanja. Često sam pomišljao da sada treba da brzo napredujem, da drugi treba da hvale moj trud, da bi trebalo da dobijem neko odgovornije služenje Bogu, itd. Ipak, to se nije dešavalo. Mnogi drugi tragaoci su brže duhovno napredovali i njihov trud je bio primećen i uziman za primer. Počeo sam da se poredim sa njima, a zatim bih se osetio loše i bio depresivan i pomišljao sam da nisam dobar tragalac, da ne razumem šta Bog i Guru rade, pitao sam se zašto drugi napreduju, a ja ne… Tako sam postao svoj najgori neprijatelj, a kada su takve misli postale preovlađujuće ispričao sam sve tragaocima, moje najdublje sumnje i najgore misli. Izašlo je kao vulkan, obzirom da sam dugo to čuvao u sebi. Ta unutrašnja sila je bila toliko jaka da sam morao sve da izbacim, čak i po cenu da prestanem da radim duhovnu praksu! Pošto sam sve to podelio, slika koju sam stvorio o sebi se srušila. Plašio sam se da sada kada sam sve podelio, neću moći da nastavim duhovnu praksu. Ipak, to se nije dogodilo, tragaoci me nisu osuđivali već su me istinski podržali da nastavim. Tek sada shvatam da je to bio trenutak u kom mi je Bog pokazao ego veoma jasno i vidljivo, tako da nisam mogao više da se pretvaram da je sa mnom sve u redu. Ovo shvatanje mi je slomilo ego, za moje dobro.

6. Transformacija: 2013 – 2014.

Pre opisanog događaja mislio sam da sam duhovan, ali sam shvatio da nisam znao šta je zapravo Duhovnost. Osetio sam se kao ‘Niko’. Sva moja očekivanja da ću duhovno porasti su nestala i u tom trenutku počela je unutrašnja transformacija! Počeo sam da uživam u svakom danu svoje duhovne prakse i služenja Bogu i bio sam zahvalan za samu priliku da budem na duhovnom putu. Odlazio sam u istraživački centar SSRF-a u Indiji svake godine i provodio sam tamo minimum tri do pet meseci. Ovo je bilo moguće samo zbog Božje milosti. Shvatio sam da ne mogu da očekujem i/ili primoravam Boga da duhovno porastem. Na meni je bilo samo da uložim iskren trud i ostanem zahvalan a duhovni rast će se desiti prema Božjem naumu i vremenu. Ne znam koliko sudbine moram da prođem u ovom životu, ali znam da me je Bog spasao krajnje bede i života bez svrhe i pokazao mi put do večnog Blaženstva !

Svi smo različiti, ne treba se porediti sa drugima, svako ima svoj Put do Boga. Bog čeka da napravimo prvi korak: da verujemo i da se trudimo da dodjemo do Njega. Onda nam On pomaže i nosi nas preko svih prepreka. Upravo to se meni dogodilo. Zbog neznanja mnogi misle da je ulagati vreme u Duhovnost uzaludno, i slede ciljeve koji su vezani za materijalni svet/Maju/Veliku Iluziju. Realnost je potpuno suprotna: svaka misao i trenutak posvećen Bogu i duhovnoj praksi ostaje zapamćen u Božjoj svesti, nikada se ne briše i dodaje se našem ‘duhovnom računu’. S druge strane, svi svetovni poslovi, ciljevi i dostignuća su prolazni i privremeni. Kada malo razmislim, da mi je neko ranije rekao šta će mi se desiti u budućnosti, verovatno bih se smejao tome. Uz sve ovo sam shvatio da Bog ima velike planove za svakog od nas, mnogo veće nego što možemo da zamislimo, samo ako predamo svoje živote u Njegove ruke.

Desile su se mnoge unutrašnje promene:

• Bes se smanjio, mirniji sam i bolje prihvatam situacije
• Strahovi da nisam dobar i da neću stići do Boga su takođe nestali
• Životne navike su se poboljšale – disciplinovaniji i vredniji sam nego pre
• Smanjila mi se sebičnost – mnogo više mislim o drugima
• Povećala se introspekcija i introvertnost
• Srećan sam i zadovoljan veći deo vremena
• Osećam Blaženstvo.

Zahvalnost Bogu

• G. A.K., Srbija, Evropa