1. Uvod

U ovom istraživanju slučaja, predstavljamo uzroke Raulove (nije njegovo pravo ime) depresije. Raul je bio nepoverljive prirode prozrokovane paranoidnim poremećajem ličnosti. Sledi svedočanstvo o poboljšanju kvaliteta života primenom duhovne prakse.

2. Život pre braka

Pre otprilike 10 godina, izlazio sam sa devojkom koju sam jako voleo. Dok smo bili zajedno, primetio sam da se ponašam posesivno i nepoverljivo. Ranije se nisam tako ponašao. Svakim danom je to bilo jače izraženo, pa je dovelo do toga da sumnjam u njene moralne kvalitete. Iako mi nije davala povoda za sumnju, moj um me stalno mučio raznim sumnjama; šta ona radi iza mojih leđa. Imao sam misli kao: „Koje  muškarce sreće?“, „Da li se oblači provokativno? Ima li vezu sa još nekim?“, „Da li mi je verna?“. Ovakve negativne misli su me stalno opsedale i zamišljao sam najgora scenarija koji su me stalno mučila. Živeli smo u različitim gradovima i fizička udaljenost je pogoršala situaciju, jer nisam mogao da je proveravam. Količina negativnih misli, koja je dovodila u pitanje vernost i moralnost moje partnerke, učinila me je bespomoćnim i nisam znao kako da izađem sa njima na kraj.

Stalno sam sumnjao, kada smo pričali ili se videli, ispitivao sam je šta je radila i gde je bila. Zbog toga smo se dugo i često svađali. Jasno je da sam nas time iscrpljivao i shvatio sam da tonem u depresiju. Zarobljen negativnim vrtlogom sumnji i posesivnosti, radio sam stvari  kojih se sada nerado sećam. Špijunirao sam je, slao sam joj pisma sa lažne e-mail adrese u cilju da saznam kakva je ona u suštini. Pokušao sam da pristupim njenim ličnim mejlovima i tako dalje. Moj život je bio ispunjen stresom i nepotrebnim mislima i većinu vremena proveo sam u mentalnoj agoniji zbog svog bespomoćnog stanja. Ovakvo stanje je trajalo godinama sve dok jednog dana nismo raskinuli.

Ni posle raskida moj život se nije popravio. Sumnjao sam u svaku devojku koju sam sreo, na poslu ili na nekoj zabavi, u stvari sumnjao sam u svaku osobu suprotnog pola. Izgubio sam veru u brak i mislio sam da se svaka devojka pretvara kad su u pitanju njena osećanja. Moja nepoverljiva priroda je neverovatno porasla i život je postao krajnje bedan.

3. Traženje rešenja da savladam paranoju i depresiju

Znao sam da mi treba pomoć, ali nisam znao kako da dođem do nje. Kod psihijatra nisam želeo da idem jer sam mislio da će da me uverava da nisu sve devojke loše. (Generalno je primećeno da ljudi paranoidnog tipa retko traže pomoć lekara jer u njihovoj prirodi nije da traže pomoć). Konačno, jednog dana sam se poverio jednom bliskom prijatelju koji je bio iznenađen mojom pričom. Njegov komentar je bio da on nema takvih misli. Dao mi je nekoliko predloga ali ni jedan nije uspeo da probije čauru nepoverenja u suprotni pol u koju sam se zavukao. Tonuo sam u sve dublju depresiju. Redovnim gledanjem  filmova i  povremenim konzumiranjem alkohola pokušao sam da skrenem misli i nađem malo odmora od kandži negativnih misli nepoverenja. Odmor je uvek bio privremen jer je trajao samo nekoliko sati i nikakvo intelektualno racionalizovanje  nije pomoglo da odagna negativne misli.

4. Pogoršanje problema pre i posle braka

Posle nekog vremena sreo sam svoju  buduću suprugu. Iako sam stvarno voleo svoju suprugu i ona mi nije davala povoda da u nju sumnjam, negativne misli su se ponovo pojačale i narušavale naš odnos. Smetalo mi  je kada je izlazila iz kuće i pričala s bilo kojim muškarcem. Saznanje da ne znam gde se nalazi ili šta radi i 5 minuta, ubijalo me. Došlo je čak do toga da sam počeo da sumnjam i u njene muške rođake i nastavljao sam da je mučim svakog dana sa mnogo uvrnutih pitanja. Više puta smo bili na ivici raskida zbog moga mučenja, no bez obzira na sve venčali smo se, ali problemi nisu nestali ni posle venčanja. Smučio mi se život  i moje mane karaktera, nepoverenja i posesivnosti. Usled svih ovih problema koji su rasli, a i drugih koji su se pojavili među nama, shvatio sam  da ne želim više da živim.

5. Izlečenje depresije prouzrokovane manama karaktera putem duhovne prakse

Bio sam na kraju snaga i onda se pojavila ideja kako da izađem iz ove, naizgled bezizlazne situacije. Odlučio sam da se okrenem Duhovnosti. Počeo sam da čitam Svete knjige i posećujem hramove. Čitao sam o životima Svetaca da bih iz drugog ugla sagledao svoje probleme. Jednog dana me je prijateljev mejl uputio na sajt Fondacije za istraživanja zasnovana na duhovnoj nauci (SSRF). Proveo sam mnoge sate čitajući članke na sajtu i bio sam uveren da duhovna praksa može suštinski da unapredi život. Susrevši neke tragaoce SSRF-a počeo sam polako da radim duhovnu praksu. Moja duhovna praksa u to vreme se sastojala od  Tretmana slanom vodom (mera duhovnog isceljivanja), pohađanja satsanga (Boravak u prisustvu Božjeg principa) i pojanja ‘Srī Gurudev Data’ i ‘Om Namo Bagavate Vasudevaja‘. Posle nekoliko meseci počeo sam da pojem ime porodičnog Božanstva.

Nekoliko meseci  posle početka duhovne prakse pojanja Božjeg Imena, počeo sam da osećam da sam u sve većem miru sa samim sobom. Shvatio sam da su se i mane nepoverenja i posesivnosti počele da smanjuju. Veo depresije polako je počeo da se diže i ja sam imao više životnog entuzijazma. Već nekoliko godina stalno radim duhovnu praksu, a traumatični osećaj nepoverenja i posesivnosti prema mojoj ženi, sada izgleda kao dalek, loš san. Život mi je sada, u svakom pogledu, bolji. Ponekad osećam Blaženstvo dok radim Služenje Apsolutnoj Istini (satsevu) i dok sam u društvu drugih tragaoca (satsang).

Osećam neizmernu zahvalnost prema Bogu za ovaj pozitivni preokret u mom životu i za oslobađanje iz “kandži“ negativnih misli i depresije. Moja molitva je da moje iskustvo pomogne drugim ljudima koji imaju slične probleme u životu. Moje skromno mišljenje onima koji žele bolji kvalitet života je, „uložite sav svoj trud u duhovnu praksu, a Bog će da uradi sve ostalo“. I kao što kaže Njegova Svetost Dr. Đajant Atavle, „Ako napravimo jedan korak ka Bogu, On će napraviti 10 koraka ka nama“.