Što se tiče drugih duhovnih mera, kako je i objašnjeno na našoj stranici o duhovnom isceljivanju, one su najefikasnije kada se rade zajedno sa duhovnom praksom.
U slučaju osoba za koje je evidentno da su zaposednute ali zaista nisu u poziciji da pomognu sami sebi, članovi porodice i voljeni bi trebali da im pomognu tako što bi radili duhovnu praksu sa njima. Posle nekog vremena neophodno je da članovi porodice zaposednutu osobu usmeravaju i vode ka tome da dođe do stanja da samostalno radi duhovnu praksu i ne zavisi od njih.
Kada osoba za koju izgleda da je zaposednuta odbija da započne duhovnu praksu, malo toga može da se uradi kako bi joj se pomoglo. Članovi porodice mogu iz emocija da požele da rade duhovnu praksu za njihovo dobro. Kakva god da je situacija ovo nije preporučljivo jer duhovna sposobnost prosečne osobe da nadvlada probleme drugih praktikovanjem duhovne prakse u današnjoj eri je veoma mala. Čak i molitve za druge imaju u najboljem slučaju psihološku dobrobit. Osoba mora da bude na najmanje 40% duhovnog nivoa da bi molitve za druge bile efikasne.
