Da biste bolje razumeli ovaj članak, predlažemo da se upoznate sa našim člancima na teme:
Sadržaj
1. Doniranje organa – uvod
Doniranje organa je postala uobičajena praksa i moderna medicinska nauka ga naširoko ohrabruje. Rani uspesi u transplantaciji organa, posebno u šezdesetim godinama pa na ovamo, brzo su se proširili tako da se sada transplatacije obavljaju širom sveta. Nacionalni registri donatora organa danas sadrže liste ljudi koji su pristali da daju svoje organe u slučaju smrti. Mnoge zemlje su čak usvojile procedure po kojima je ovakva praksa postalo pravilo, od koga ljudi eksplicitno moraju da odustanu u slučaju da ne žele da doniraju organe.
Osnovno razmišljanje iza doniranja organa je da oni koji su ih primili mogu da žive duže i imaju bolji kvalitet života. Bili smo znatiželjni da saznamo koje su duhovne posledice doniranja organa i da bismo više naučili, proučili smo duhovne aspekte ove pojave.
2. Duhovni efekti doniranja organa
Svaka akcija koju preduzmemo sadrži mogućnost da stvori određeni račun uzimanja i davanja. Akcije koje drugima donose sreću su zasluge i zauzvrat one nama donose sreću, dok akcije koje drugima donesu nesreću, nama takođe vraćaju nesreću.
Kako doniranje organa može da spase nečiji život, izgleda da bi time trebalo da steknemo zasluge. Međutim to nije uvek tako. Naše duhovno istraživanje je pokazalo da kada doniramo organ, stvaramo račun uzimanja i davanja i delimo deo greha i zasluga koje je osoba koja prima organ stekla svojim akcijama. To znači da doniranje organa zločincu, nama može doneti grehe.
Ako imamo želju da doniramo bilo koji naš organ iz želje da pomognemo drugima, važno je i da shvatimo da nas zasluge koje steknemo tim činom mogu uplesti u ciklus rađanja i umiranja. Iz perspektive duhovnog rasta, sticanje zasluga ima ograničenja. Ovo je detaljnije objašnjeno u članku šta su zasluge i gresi.
Pored toga, u današnje vreme 30% društva je zaposednuto negativnim energijama i postoji verovatnoća da ćemo donirati organ nekome ko je zaposednut. U tom slučaju možemo da osetimo neku uznemirenost (neprijatnost) i sami da postanemo podložniji tome da nas negativne energije zaposednu. Iz ove perspektive, nije mudro da doniramo organe. U ovom scenariju naše dobročinstvo zapravo ne doprinosi tome da svet postane duhovno bolje mesto.
3. Primanje organa od preminulih osoba
Često se organi primaju od preminulih osoba.
Razumevanje o tome šta nam se dešava posle smrti je ključno u razumevanju duhovnih posledica primanja organa od preminule osobe. Nakon što umremo, vezanost suptilnog tela za fizičko telo i razna posedovanja ne smanjuje se odmah. Zbog toga suptilno telo može da lebdi oko fizičkog tela i svega što je nekada posedovalo, uključujući donirane organe, godinu ili više dana.
Kad suptilno telo priđe blizu organa mogu se desiti dve stvari. Prva je da lakše mogu da ga ometaju negativne energije, jer se ne kreće dalje na svom putu posle smrti. Druga je da bilo koja crna energija koja utiče na suptilno telo može biti preneta na osobu koja je primila organ. Ovo može povećati crni omotač oko osobe i dovesti do fizičkih, psihičkih ili duhovnih problema.
Nadalje, dok neko umire organi se pune negativnim vibracijama, jer je smrt prosečne osobe prvenstveno nabijena duhovno negativnim vibracijama. Primanje organa napunjenih negativnim vibracijama otvara put da osoba upije ove vibracije i poveća crni omotač oko sebe.
4. Kao zaključak – doniranje organa
Videli smo da neželjeni duhovni efekti doniranja organa premašuju njihove pozitivne ishode. Generalno, za prosečnu osobu je najbolje da izbegne doniranje organa. U nekim slučajevima, kad se radi o članovima bliže porodice, osoba može da ima osećaj dužnosti prema članu porodice i sa tim stavom da donira organe. U svim drugim slučajevima bolje je izbegavati ovu praksu.
Duhovna dimenzija utiče na sve aspekte naših života, uključujući doniranje organa. Uzimanje u obzir uticaje duhovne dimenzije je najbolji način da osiguramo da ćemo doneti duhovno ispravne odluke i time biti u mogućnosti da iskusimo trajnu sreću i Blaženstvo. Obavljanje adekvatne duhovne prakse budi naše šesto čulo što nam pomaže da iznutra shvatimo šta je duhovno korisno, a šta nije.