1. Uvod

Kada sam imala oko 5 godina, imala sam običaj da ležim u krevetu i da se pitam zašto sam se rodila, zašto su moji roditelji takvi kakvi jesu i zašto nisam rođena u drugačijoj porodici. Pitala sam se šta sam bila pre nego što sam se rodila i zamišljala sam na šta će moja budućnost da liči. Međutim, nisam uspela da nađem odgovor na te misli.

Zapravo, nikad nisam verovala u Boga niti sam sledila neku religiju. U svom umu sam imala lošu sliku o Bogu. Deca u zabavištu i u školi su mi rekla da je Bog bio jedan stari čovek sa dugom sedom bradom koji sedi na nebu i vlada svetom. Jednostavno nisam htela da poverujem u to. Na televiziji sam videla koliko ljudi ubijaju jedni druge u ratovima i borbama zbog različitih religioznih verovanja. Mislila sam da je Bog veoma surov, jer se toliko ljudi bore jedni sa drugima zbog njega i ubijaju i muče jedni druge. Ali imala sam snažan osećaj, da postoji nešto van mog razumevanja – neka vrsta sile koja je napravila naš svet. Kroz prirodu, životinje i biljke osećala sam se povezano sa ovom vrstom sile. Kada ljudi sa okolinom ne bi postupali pravilno ili kada bi mučili životinje ili druga živa bića, osećala sam tugu.

2. Tinejdzerske godine

Godine 2008, kada sam imala 12 godina, moji roditelji su imali bračnih problema. Moj je otac patio od mentalne bolesti, nešto sa čime je bilo jako teško nositi se i razumeti je. U to vreme, moja mama je pokušala da nas zaštiti najviše što je mogla i trudila se na mnogo načina da održi porodicu zajedno. Međutim, niko se od nas nije osećao dobro i porodica je izgledala razdvojeno. Izbegavala sam da idem pravo kući posle škole i rađe sam se nalazila sa prijateljima i dolazila kući uveče. Nisam se osećala prijatno kod kuće, kao ni iznutra, kao da sam bila odvojena od prave sebe.

Kada sam imala 13 godina, počela sam da se upoređujem sa drugim devojkama i počela sam da se osećam loše u vezi same sebe. Misli da sam ružna i previše debela nastajale su u mom umu. Tako sam počela dijetu i nakon 1-2 meseca moji prijatelji i porodica su spomenuli kako moja figura izgleda bolje i počeli su da cene moje gubljenje težine. Izgubila sam 2-3 kg težine, ali nisam prestala sa dijetom čak iako sam mislila da imam normalnu težinu. Želela sam da budem još lepša i cenjenija kod ljudi. Da bi motivisala sebe da nastavim da gubim težinu, gledala sam modne magazine i pretraživala internet kako da izgubim težinu. Pokušala sam da smanjim količinu hrane, jela sam i brojala kalorije koje sam unosila tokom dana. Nekako je to postalo ekstremnije i nisam mogla da prestanem dijetu čak iako sam bila sasvim vitka u to vreme. Razvila sam anoreksiju.

3. Sklonost ka anoreksiji

Zbog anoreksije, svaki dan sam prisiljavala sebe da jedem manje nego prethodnog dana i uskoro sam smanjila količinu hrane na oko 200-300 kalorija po danu. Moja vitalna energija, kao i moja mentalna energija, su se smanjile, ali moj um je bio bombardovan sa različitim mislima o izgledu, kako postajati mršavija, kao i mislima besa i mržnje prema sebi i drugima. Živela sam u svom svetu i moje opažanje stvari je bilo skroz izvrnuto. Kako sam bila ispod normalne težine zbog anoreksije, moja porodica i prijatelji su mi rekli da izgledam bolesno i nezdravo i savetovali su me da više prestanem sa dijetom i gubljenjem težine. Ljutila sam se i mislila da su ljubomorni na mene, jer sam uspela da izgubim tako mnogo od težine radeći naporno i prisiljavajući sebe da jedem manje i da oni to jednostavno ne bi izdržali. (Komentar urednika: Takve misli da je potrebno biti ekstremno mršav i izgubiti težinu po svaku cenu su obično indukovane od strane negativnih energija. Lek za ovo je da se radi duhovna praksa u skladu sa 6 osnovnih principa Duhovnosti).

Počela sam da kritikujem druge kada god su imali obroke i osećala sam se odvratno gledajući neku namirnicu. Zbog porodičnih problema retko smo imali obroke zajedno kao porodica, i kad god je to bio slučaj, zbog anoreksije, jela sam veoma malo da bih pokazala mojim roditeljima kako malo jedem i koliko sam disciplinovana. Htela sam da imam totalnu kontrolu nad dijetom. Moja mama se brinula zbog anoreksije koju sam razvila i pokušala je da me nagovori da idem na lečenje, međutim postala bih emotivna i besna i vikala sam na nju, govorila sam da ja mogu da jedem šta god želim i da je to moje telo i da mogu da ga tretiram kako ja hoću. Mrzela sam moje telo i želela sam da sebe povredim što je više moguće.

U to vreme, počela sam da dobijam suicidne misli i imala sam utisak da sam jako loša ćerka svojim roditeljima, jer sam im prouzrokovala mnogo problema. Nekako sam htela pobeći iz svog života.

4. Traženje pažnje

Tražila sam pažnju sa svojom mršavom anoreksičnom figurom i mislila da će me drugi nagraditi, jer sam bila u stanju da budem mršava. Tako sam počela da nosim odeću koja otkriva, kao što su kratke suknje i uske majice. Ali u isto vreme stidela sam se svog tela i doživljavala sebe kao da sam predebela. Uskoro sam počela da izlazim i da pijem alkohol u periodu između 13-14 godine. Moji roditelji nisu znali ništa u vezi sa ovim, jer sam im govorila da spavam kod prijateljice. Moje ponašanje je bilo drugačije u odnosu na uobičajno stanje. Takođe sam i pričala na drugačiji način.

Desilo se tokom ovog perioda da me je mama odvela u bolnicu pošto sam bolovala od bolesti kao što je naduven stomak i nisam mogla da idem u toalet mnogo dana. Takođe sam osećala da mi je jako hladno, tresla sam se i telo me je bolelo. Doktori su me savetovali da odem na terapiju da bih se izlečila od anoreksije. Potrudili su se da postanem svesna lošeg stanja u kojem sam bila. Međutim, ja stvarno nisam želela nikakvu terapiju i tako sam obećala da ću jesti više i da ću prihvatiti podršku i pomoć od mame. Onda me je moja mama prisiljavala da jedem, i jednom sedeći za stolom počela sam jako da jecam, osećala sam se užasno jedući količinu hrane koju mi je servirala.

Nakon nekog vremena opet sam dobila na težini, ali sam i dalje osećala krivicu. Moje navike za hranom još uvek nisu bile normalne. I dalje sam brojala svoje dnevne kalorije i merila se najmanje jednom dnevno jer sam imala ogroman strah od dobijanja na težini i da postanem debela. Međutim, moji prijatelji i porodica višu nisu komentarisali da sam previše mršava.

5. Skrivanje problema sa anoreksijom i zavisnost od kupovine

U periodu između 14 i 15 godine moji roditelji su se razveli, jer je porodična situacija postala gora. Mentalna bolest mog oca takođe je napredovala i nisam ga videla oko godinu dana. Opet sam dobijala mnogo negativnih misli o sebi i krivila sam sebe za njihovo razdvajanje i želela sam da kaznim sebe, pa sam opet počela da jedem manje. Moj apetit se takođe smanjio. U ovo vreme sam jela manje nego ranije. Količina hrane se smanjila na samo jednu jabuku dnevno i moja težina se smanjila na 36 kg, što je bilo 15 kg manje nego što sam imala ranije. Osećala sam se krivom što jedem, krila sam se u svojoj sobi da bih jela i kada god je moja mama došla da me vidi, sakrila bih parče voća iza mojih leđa. Mislila sam da ne zaslužujem uopšte da jedem i da trebam da patim.

Moje zanimanje za modu je poraslo i poredila sam sebe sa modelima na pisti, takođe sam htela da budem mršava i htela sam da mi kosti budu vidljive. Takođe je  porasla moja želja da kupujem odeću. U bilo kom vremenu, kupovala sam 2-3 puta nedeljno. Moja majka mi je davala novac da kupim hranu a umesto toga trošila sam novac na kupovinu nove haljine. (Komentar urednika : nekontrolisana tendencija ka šopingu je takođe indukovana negativnim energijama.)

6. Upoznavanje sa SSRF

Moje zdravlje je puno propatilo i osećala sam se slabo, nekada toliko slabo da sam jedva i hodala. Počeo je da se pojavljuje osip na koži, suva koža i plave usne. Moja mama je bila zabrinuta za moje zdravlje i kontaktirala je mog oca. On me je ranije vodio različitim doktorima zbog tih zdravstvenih problema. Kada me je video posle dosta vremena bio je šokiran i želeo je da mi pomogne da izađem iz tog stanja. Vodili smo razgovor o tome šta se desilo u poslednjih nekoliko godina, takođe i o životu i njegovoj svrsi i osećala sam se jako dobro razgovarajući sa njim. Nekako me je nagovorio da jedem, ali nisam bila u mogućnosti da jedem mnogo i da dobijem na težini. Nakon nekoliko nedelja, rekao mi je da je upoznat sa jednom organizacijom, a to je bio SSRF. Spomenuo je šta i kako mu je pomoglo da bude bolje, ali ja sam bila skeptična u vezi sa tim. Mnogo puta sam ga pitala da li SSRF ima veze sa Bogom, ali me je otac smirivao govoreći da to nema veze sa Bogom, samo sa samim sobom i kako pronaći pravog sebe.

U to vreme moj otac je radio satsevu prevođenje članaka sa engleskog na nemački. Ali obzirom da nemački nije bio njegov maternji jezik, umeo je da me pita da mu pomognem u prevođenju nekih rečenica. Osećala sam se veoma srećno i radosno dok sam prevodila članke sa SSRF veb sajta. Tako sam ga i pitala da li mogu da prevodim više članaka. U to vreme sam postala svesna da je SSRF definitivno povezan sa Bogom, ali je ovaj Bog drugačiji nego onaj o kome sam slušala kao malo dete. Ovaj Bog je bio prelep i nimalo surov, on je bio u prirodi i u majci Zemlji.

7. Početak duhovne prakse

Uskoro me je otac predstavio tragaocima SSRF-a i ja sam počela da radim satsevu prevođenja i korekcije članaka sa engleskog na nemački jezik. Takođe sam počela da pojem ime Boga i da pohađam satsange .

Jedne noći, bila sam veoma bolesna i probudila sam oca kako bih ga obavestila o svom stanju. Plakala sam i ležala na podu, i imala sam jake bolove u telu. Zamolila sam ga da zove hitnu pomoć, jer nisam više mogla da podnesem bol. Međutim, ostao je skroz smiren i rekao mi da opet legnem i da će se on pobrinuti za mene. Doneo mi je čašu vode, mahao je sa mirisnim štapićem SSRF-a oko mene, zapalio nešto kamfora i stavio slike Božanstava koje su predstavljale različite principe Boga na moje celo telo. Zaspala sam i nakon samo 3 sata osećala sam se veoma sveže i lagano. Sav bol iz tela je nestao. Nisam mogla objasniti sebi ovaj incident i bila sam ubeđena da je samo viša sila poput Boga mogla da me sačuva od ovakvog bola. Od tada je moja vera u Boga porasla i postojao je jak osećaj zahvalnosti prema Njemu. Nisam želela da prestanem da se molim Njemu, pojem Njegovo Ime i da radim satsevu.  Radoznalost da iskusim Boga je porasla.

Takođe sam počela da jedem normalno i misli o telu i modi su se drastično smanjile. Ubrzo sam poklonila mnogo svoje odeće, obzirom da je većina bila crna i tamasik u prirodi. Tragatelji su me takođe savetovali da ne nosim odeću koja otkriva i kako da vežem svoju kosu. Nakon usvajanja njihovih predloga, osećala sam se sigurnijom dok sam hodala ulicom. Ljudi nisu gledali u mene tako često niti su više davali komentare. Introvertnost je takođe porasla.

8. Poseta SSRF duhovnom istraživačkom centru u Goi

Godine 2012. imala sam 16 godina i nakon 7-8 meseci duhovne prakse, dobila sam mogućnost da posetim SSRF duhovni istraživački centar u Goi u Indiji. U to vreme Bog mi je dao sledeće iskustvo: Kada je avion skoro sleteo u Indiju počela sam da plačem, a da nisam znala zbog čega. Plakala sam 30 minuta. Na nebu sam videla sva Božanstva i Božje principe kako me dočekuju i iznad svega pojavio se Šri Krišna (univerzalno superiorno Božanstvo) i pozdravio me. Rekao je: ” Dobrodošla kući Lara, sada će se sve promeniti na bolje, nema potrebe da brineš sada si bezbedna.” Osećala sam da sam se vratila kući. Videla sam odozgo grad Mumbaj i bila sam šokirana. Plakala sam još više i pitala sam Boga, gde sam bila sve ove godine? Šta se dešavalo? Kako se Mumbaj promenio u tako veliki grad? Onda sam videla sebe pre 1000 godina u Indiji kako radim duhovnu praksu. Ali nekako bilo mi je jasno da sam počinila mnoge grehe, i zato je moj duhovni nivo opao i ja sam rođena ponovo da nastavim duhovnu praksu. (To je osećaj koji mi je Bog dao).

Moj boravak u SSRF duhovnom istrživačkom centru dao mi je mnogo inspiracije i motivacije da nastavim svoju duhovnu praksu. Mnogo puta sam iskusila važnost duhovne prakse i kako mi jedino duhovna praksa i povezanost sa Bogom može dati blaženstvo i izvesti me iz patnje. Ponekad sam i dalje dobijala suicidne misli i padala u depresiju. U takvim situacijama iskreno sam se molila Bogu i osetila bih Njegovo prisustvo pored mene. Kroz ove situacije osećala sam da mi je Bog najbolji prijatelj, kao i moja mama i otac. Osećala sam da sam malo dete koje je bespomoćno bez Boga.

9. Osvešćivanje da u meni postoji negativni entitet

Tokom moje druge posete SSRF duhovnom istrživačkom centru, negativna energija u meni, Mantrik, počeo je nasilno da se ispoljava. Tada sam shvatila koliko je ustvari uticao na moj dosadašnji život i ponašanje jer sam dobijala intenzivne seksualne misli, misli da se svučem i da pustim kosu tokom ovih ispoljavanja. Identične misli sam imala nekoliko godina ranije. Mantrik u meni pokušavao je da me povredi udarajući moju glavu o pod i zidove ili pokušavajući da me zadavi. Ipak, u ovakvim trenucima intenzivnije sam osećala prisustvo Boga i uvek bi me iz ovih stanja izvukao sigurnu i nepovređenu. Posle ispoljavanja uglavnom bih se osećala bolje i lakše, kao da je Mantrik izgubio energiju i snagu zbog duhovne čistote SSRF duhovnog istrživačkog centra. Tragaoci su mi dosta pomagali i radili su duhovno isceljivanje na meni.

U SSRF-u kao duhovni tretman isceljivanja dobila sam savet da sedim 5-6 sati dnevno i da radim pojanje. Takođe sam dobila priliku da radim satsevu pravljenja slika za SSRF veb sajt. Seva mi je mnogo pomogla da prevaziđem misli time što je okupirala moj um i davala mi osećaj Blaženstva i povezanosti sa Bogom.

Takođe sam radila autosugestiju koju su mi dali tragaoci SSRF-a kako bih postala svesna misli koje sam dobijala od Mantrika. Obzirom da je cilj Mantrika bio da obustavi moju duhovnu praksu i duhovno lečenje, bilo je veoma korisno za mene da razlikujem njegove misli od svojih. Onog trenutka kada bih zanemarila njegove misli njegova kontrola nada mnom bi se smanjila.

10. Sadašnje stanje

Božijom milošću osećam da se uticaj negativne energije na mene smanjio. Duhovna praksa i duhovni tretman stvarno funkcionišu. Dobijam manje negativnih misli o sebi i više mogu da uživam u svakom trenutku. Postoji osećaj da je Bog sa mnom sve vreme, čak i kada nisam u mogućnosti da to osetim. Moje navike u ishrani su se takođe promenile nabolje i sada osećam da treba da negujem svoje telo, telo koje mi je Bog dao, sa dobrom i zdravom hranom umesto da povređujem sebe.

I dalje se ponekad osećam predebelo (iako u stvarnosti nemam prekomernu težinu ), ali onda pričam sa drugim tragaocima o tome i oni mi pomognu da izađem iz tog stanja uma. Zapravo, Bog mi je pokazao da čak i kada sam bila mršava i kada sam mislila da tako izgledam lepše, to me nije nimalo učinilo srećnijom. Nekako iluzorni komfor koji sam dobila gubitkom težine i time što sam imala mnogo moderne odeće nije se mogao porediti sa blaženstvom koje sam dobijala radeći duhovnu praksu. Ponekad tokom satsanga ili dok sam radila sevu, Bog mi je davao iskustvo gubljenja svesti o telu i ja ne mogu da objasnim ili razumem ovo iskustvo na pravi način, ali u ovom stanju osećam se jako lepo. Osećam se lepo jer je Bog sa mnom i osećam da je u Njegovom prisustvu sve lepo.

Zahvaljujem se milion puta Bogu što me je doveo na ovaj put i što me je oslobodio patnje i uklonio ometanje. Samo zbog Božije milosti uspela sam da izađem iz stanja anoreksije sasvim brzo i sada sam u mogućnosti da redovno radim duhovnu praksu i doživim Blaženstvo.

– Gđica Lara Miler, Beč, Austria, EU (alias–pod drugim imenom kako bi se zaštitila privatnost tragaoca)