1. Uvod

Bilo mi je tri godine kada su roditelji odlučili da me upišu u obdanište, jer sam zahtevala  previše pažnje pošto nikada nisam bila mirna kod kuće. U obdaništu sam provela tri godine, dok nisam napunila dovoljno godina za osnovnu školu. Ove tri godine su značajno obeležile period u kome sam bila mala  devojčica. Nisam bila spremna da se nosim sa ismejavanjima vršnjaka zbog moje težine. Imala sam oko pet godina kada su se pojavile prve emotivne i psihološke tegobe koje su snažno uticale na moje ponašanje tokom kasnijih godina.

U tom ranom uzrastu nisam znala šta su to ego i ponos, ali sam imala jasan osećaj  ponosa. Sa pet godina počela sam da mrzim sebe, da se osećam inferiorno u odnosu na vršnjake i neprijatno kada sam u grupi. Nikada nisam bila zadovoljna svojim postignućima i osećala sam se loše ako ne bih uspela u nečemu. Uvek sam sebe posmatrala iz negativnog ugla i prijatnije sam se osećala kada sam bila sama.

Rođena sam u katoličkoj porodici i pohađala sam katoličku školu. Iako je moj um bio preopterećen negativnim mislima o sebi, u školi sam sa entuzijazmom učila religijske principe i rado sam ih primenjivala u životu. Želela sam da postanem dobra osoba. Plašila sam se da napravim neku grešku, jer sam se plašila Boga. U školi su nas učili da je smrtni greh propuštati nedeljnu misu, pa sam odlazila na mise kako me Bog ne bi kaznio. Ali, malo po malo, kao da sam radila neku duhovnu praksu u okviru svoje religije, u meni se razvijala iskrena želja za Bogospoznajom.  Na neki način, samoća koju sam osećala zbog emotivnih problema pomogla mi je da Mu se približim.

Čitala sam Bibliju, išla sam u crkvu i aktivno sam učestvovala u aktivnostima koje je škola pripremala za služenje drugih. Volela sam da prisustvujem duhovnim  sastancima mladih i postajala sam sve uključenija u duhovne aktivnosti, od razmatranja Biblije do duhovnih radionica. Tokom srednje škole, predvodila sam neke od ovih aktivnosti i  tokom misa su me često pitali da prokomentarišem  propovedi. Zbog svega toga,  kao i  mog truda da budem uspešna učenica, osećala sam da sam postala dobra osoba baš kao što sam želela.

2. Tužna i povučena

I pored svega, moje misli i osećanja su ostala ista. Stalno sam bila tužna, za vreme ručka jedva da sam govorila sa porodicom, a često sam plakala sama u sobi. Moji roditelji su bili primer ljubavi i poštovanja, ali ja nikada nisam mogla da razgovaram sa njima o svojim emotivnim problemima. Još dok sam bila sasvim mala, moja majka je patila od duboke depresije i uglavnom je plakala. Obično sam bila pored nje posle primanja mučnih šok terapija, što je pojačalo moju emotivnu patnju. Jednom sam u školi počela da plačem od očaja, jer sam shvatila da ne postoji medicinski tretman koji će moći da je oslobodi  bolesti i psihološkog bola.

U ovom periodu svoje mladosti, pitala sam se zašto se sve ovo meni dešava. Javljale su mi se misli kao što su “Zašto sam rođena da patim”, “Zašto me drugi ne prihvataju”, “Volela bih da umrem” . Kasnije sam naučila da su se te misli javljale zbog duboko usađenog ega, a bile su pojačane uticajem negativnih energija kako bi me sprečile da pronađem Boga.

3. Religiozni život

Nekoliko godina pre maturiranja jedna kaluđerica me podstakla da se pridružim religijskom životu, pa sam neko vreme razmatrala ideju da postanem kaluđerica, ali moja sudbina je bila drugačija, jer sam želela da se jednoga dana udam i dobijem decu.

Posle škole, otpočeo je jedan drugačiji period mog života u kom sam potpuno zaboravila na svoju unutrašnju želju za Bogospoznajom. Posle fakulteta sam postala umetnica i nekoliko godina kasnije sam otpočela  karijeru u jednoj internacionalnoj organizaciji, u oblasti kulture. Udala sam se četiri meseca po upoznavanju svoga muža i zasnovali smo porodicu sa naše troje dece. Na neki način sam bila srećna, jer sam postigla neke ciljeve u svom životu. Ali mučenje u mom umu nije prestalo i nisam se osećala emotivno dobro, jer se osećanja o sebi koja sam imala još tokom detinjstva  nisu promenila.  Takođe, uprkos teškoćama koje sam imala u braku, nijednom se nisam setila da sam nekada imala toliku žudnju za Bogom.

4. Pronalazak SSRF-a kroz sina

Bog je ipak imao plan za mene i kasnije sam shvatila zašto sam u mladosti izabrala da se udam i imam decu. Jedan od mojih sinova se sa 16 godina razboleo. Njegovo stanje me podsetilo na patnju moje majke i moji emotivni problemi su se povećali. Posetili smo brojne lekare koji su moga sina tretirali različitim lekovima koji mu nisu pomogli, pa sam posle pet godina bezuspešnih tretmana postala beznadežna.

U to vreme sam se razvela i preselila sa decom u drugu kuću. Nastavila sam da posećujem lekare pokušavajući da olakšam sinu. Primetila sam promene na njemu. Od 2007.godine kada mi je sin napunio 22 godine, primetila sam da provodi mnogo vremena čitajući informacije na kompjuteru i pričajući preko skajpa, ali malo toga je delio sa mnom. Jednog dana sam se veoma zabrinula kada sam slučajno pogledala u njegov kompjuter i pročitala nesto o duhovima i demonima.

Kako sam želela da saznam šta je moj sin čitao, potražila sam tu veb stranicu i čitala članke. Tako sam pronašla Fondaciju za istraživanja zasnovana na duhovnoj nauci. Kasnije sam shvatila da je glavni cilj čitanja SSRF internet stranice i komuniciranja sa drugim tragaocima bio da moj sin pronađe duhovni lek za svoju bolest. Ovo je postalo veoma jasno kada je sam sebi isfinansirao put u SSRF Centar u Indiji.

5. Prisustvovanje Satsanzima

Tokom 2009. godine, dve godine nakon što je moj sin postao tragalac SSRF, otišla sam u posetu svojoj ćerki koja je studirala u inostranstvu. Jedne večeri mi je rekla da će preko skajpa da se poveže sa bratom kako bi prisustvovali satsangu. To je za mene bilo nešto novo. Kasnije sam saznala i da je moja ćerka takođe tragalac, kao i da su oboje učestvovali na satsanzima, dok sam ja bila više fokusirana na svoje svetovne aktivnosti. Kako smo bile u istoj sobi u njenom stanu, te večeri sam mogla da slušam satsang po prvi put. Tog trenutka bila sam tiha, slušala sam šta su tragaoci delili i  posmatrala sam svoju kćerku dok se molila tokom satsanga. Iz nekog razloga, osetila sam se veoma smireno. Sada znam da je Božanska svesnost koja se oseća tokom satsanga učinila okolinu tako mirnom.

6. Započinjanje satseve

Sin me 2010. godine motivisao da započnem satsevu (Služenje Bogu), prevođenja SSRF članaka  sa engleskog na španski, što sam i uradila. Nekoliko  meseci kasnije, tik posle Gurupurnime (dan kada je Božji princip Učenja 1000 puta jači nego inače), započela sam svoje duhovno putovanje, tako što sam počela da pojem Šri Gurudev Data pojalicu i osetila sam se kao da me Bog posle mnogo godina opet zove.

7. Prekretnica u mom životu

Godine 2011. imala sam privilegiju da učestvujem u Duhovnoj radionici koja se održavala u SSRF Duhovnom istraživačkom centru u Goi, Indija. Vreme koje sam provela tamo nije moglo biti više blaženo, jer sam učila iz iskustava drugih tragalaca i njihovog truda na duhovnom putu. Osvrćući se na godine moje mladosti kada sam bila posvećena duhovnim aktivnostima u školi, shvatila sam da je Bog uvek bio uz mene, uprkos onim godinama kada sam ja zaboravila na Njega. Tada  je bilo pravo vreme da započnem duhovnu praksu prema 6 osnovnih principa duhovne prakse.

Ubrzo sam započela duhovnu praksu. Počela  sam da čitam duhovna iskustva koja su drugi tragaoci dobijali zbog njihove duhovne emocije. Bila sam veoma motivisana i želela sam da i ja to osetim, jer nikada nisam iskusila duhovnu dimenziju. Ali primetila sam da ne dobijam nikakva duhovna iskustva kao drugi i osetila sam se frustrirano. Posle nekog vremena, shvatila sam da duhovna iskustva dolaze prema Božjoj volji i da umesto što toliko očekujem da dobijem iskustvo, treba da se potrudim u duhovnoj praksi. Trudila sam se i malo po malo, dajući mi brojna iskustva, Bog je počeo da mi govori da idem u pravom smeru, što me veoma motivisalo.

8. Duhovna iskustva

Prvo duhovno iskustvo sam dobila kada sam odvela svog najmlađeg sina na obližnju planinu. Kako sam vozila nazad da bih stigla na lokalni satsang, ubrzala sam vožnju, moleći se da stignem na vreme na satsang. Iznenada, osetila sam miris jasmina u kolima. Tražila sam izvor tog mirisa, ali nisam ništa pronašla. Miris je trajao oko 30 sekundi, a ja sam bila u Blaženstvu. Zatim sam mirno vozila i stigla na vreme na satsang.

Bog mi je dao i duhovna iskustva poput toga da su se na mojim rukama pojavile Božanske čestice i da sam čula Božanske zvuke dok sam radila satsevu. Veoma sam Mu zahvalna što me ohrabrio da nastavim svoj put u duhovnoj praksi sa entuzijazmom, dajući mi ova duhovna iskustva.

9. Otklanjanje mana ličnosti i ega

Proces otklanjanja ličnih mana i ega koji sam otpočela kao deo svoje duhovne prakse bio je poklon od samog Boga. Pomogao mi je da shvatim da moj um nosi impresije iz prošlih života koje utiču na moj svakodnevni život. Moj ego koji se pokazivao u vidu ponosa od detinjstva mora da je bio prisutan u mom umu mnogo života, duboko ukorenjen, ali uz savete SSRF-a pronašla sam način da započnem da mi se ego smanji.

Kroz svoj život, dok se nisam pridružila SSRF-u, bila sam ljuta na sebe, ali i na bilo koga ko bi pokušao da mi ukaže na greške. Kako sam mrzela sebe i mislila da sam bezvredna, nisam mogla da prihvatim ako bi me i drugi podsećali na to pa bih postajala veoma ljuta. Takođe, nisam mogla da prihvatim ako bih napravila bilo kakvu grešku i nekoliko dana posle toga bih se osećala loše, jer sam želela da me drugi vide kao savršenu. Uvek bih se drugima prikazivala kao osoba sa puno samopouzdanja, a u sebi sam osećala suprotno. Ova ispoljavanja su se javiljala i kada sam otpočela sa procesom otklanjanja ličnih mana i ega, jer nisam mogla da prihvatim kada su mi drugi ukazivali na greške. Jednom prilikom, tragalac me pitao kako napredujem sa mojim ponosom i ja sam se veoma naljutila na njega.

Kroz duhovnu praksu po savetima SSRF-a, naučila sam kako da priihvatim greške i kako da se potrudim da ih izbegnem. Takođe, shvatila sam da i ako napravim greške one su tu za moje učenje. Ljudi su me oduvek poznavali kao mirnu osobu, ali ja mislim da ta mirnoća nije bila iskrena, jer sam pokušavala da prikrijem unutrašnje konflikte i nesigurnost. Danas, posle započinjanja duhovne prakse, osećam da iskreno postajem mirna osoba. Bes se smanjio, a misli o životu koje sam imala u prošlosti mi nisu više važne. Veliko učenje je da nema vrednijeg poklona od života na Zemlji, jer nam ga je Bog dao da bismo radili duhovnu praksu da bismo Njega spoznali.

Često pomislim da je moja majka radila duhovnu praksu, mogla je dobiti zaštitu od uticaja negativnih energija i mogla je imati bolji život oslobođena od duboke depresije. U mom slučaju negativne energije su me ometale tako što su mi uvećale ego i tako što su stvorile mnogo teških i emotivno  bolnih situacija u mom životu. Veoma sam zahvalna Bogu što sam u stanju da smanjim svoj ego i takođe da uz pomoć saveta SSRF-a razvijem pozitivnije stanje uma.

10. Ponovni pronalazak Boga

Onog dana kada sam odlučila da imam decu, nisam znala da je tu sudbina odigrala svoju ulogu. Vratila sam se Bogu zbog njih. Pomažemo jedni drugima u duhovnoj praksi jer smo porodica, ali važnije od svega, jer smo bliski tragaoci. Ovo je jedno od najblaženijih duhovnih iskustava koje mi je Bog dao.

Moja vera u Boga se svakodnevno povećava i osećam Njegovo svakodnevno prisustvo u svim aktivnostima i situacijama. Danas, ne mrzim sebe, nego volim sebe, jer je moja duša Bog, a Boga neizmerno volim.

Predajem sve Bogu sa zahvalnošću.

– Gđa Silvia Datoli, La Paz, Bolivija – Južna Amerika